Oficir i džentlmen

Volela sam njegove oči. Jednom su nam se pogledi sreli, osećala sam se sitnom i malom, jer je u beskraju njegovog pogleda bilo središte čiste i jasne ljubavi. Nikad to nisam zaboravila.

Već duži vremenski period bila sam sama, i nadala sam se da ću sresti nekog pristojnog, stabilnog i dobronamernog muškarca, spremnog da sebe podeli sa mnom. U dvadeset sedmoj godini samoća mi više nije prijala, želela sam da se ljubim, grlim, šetam čvrsto držeći nečiju ruku u svojoj.

Tog dana jedva sam ustala. Bilo je hladno i vlažno februarsko jutro. Napolju je padala susnežica, bila je nedelja, vreme najlepše za ostajanje u krevetu, uz topao čaj i finu muziku. Ipak sam htela da izađem napolje, među ljude. Videla sam da se na Ušću održava vojna vežba povodom Dana državnosti. Obukla sam toplu crnu jaknu, sive rukavice, kapu i umotala se u veliki šal ispod koga su virili plavi pramenovi moje kose. Zima nije baš moje omiljeno godišnje doba. Lakše sam podnosila letnje sparine nego kad mi na hladnoći prsti zebu. Dovezla sam se autobusom broj šezdeset pet sa Zvezdare do Ušća, i videla poljanu ispunjenu vojskom, oružjem, vojnim vozilima i brojnim posetiocima. Pažnju su mi privukle četiri rakete na postolju i krenula sam ka njima. Pokušala sam da izbegnem bljuzgu i bare hodajući uskom improvizovanom stazom, zanjihala sam se, izgubila ravnotežu, i sasvim sigurno bih završila u blatu da me nečije snažne ruke nisu zadržale. Crvena u licu, zahvalno sam pogledala u svog spasioca. Bio je gotovo nestvaran. Imala sam utisak dok sam zbunjeno stajala ispred njega da me taj čovek mazi pogledom. Iz njega je zračila svetlost, ogledala sam se u njegovim tamnim, velikim, okruglim očima. Osećala sam se kao da sam u svemiru, da lebdim, i da se planete okreću oko mene.

Visok, svetle puti, tamne guste oštre kose, sa neobičnim očima koje dominiraju njegovim licem, grčkim nosom i pravilnim usnama bio je neodoljiv. Krv mi je jurnula u obraze, nisam progovorila. Kad me je uhvatio sa nemerom da spreči moj pad, osetila sam njegovu snagu. Maskirna vojnička uniforma i plava beretka naglašavale su njegovu muževnost. Na levoj strani nosio je oznaku čina, tri rozete poređane jedna ispod druge. Oficir, kapetan. Sa desne strane na vetrovci bila je nalepljena traka sa imenom na kojoj je pisalo D. Popović. Plava beretka je označavala pripadnost vazduhoplovstvu i protivazdušnoj odbrani.

Ne znam koliko smo se gledali, meni je bilo dugo kao večnost. Osmehnuo se i rekao : „Kapetan Popović vama na usluzi! Pazite da ne padnete, teren je klizav.“ Zahvalila sam se, pružila ruku i rekla:  „Ja sam Mila.“ Dok smo se rukovali, primetila sam da ima velike tople dlanove, divne dugačke prste i poželela sam da me zagrli. Na svaku misao moji obrazi su sve više izdajnički crveneli. U tom trenutku neki drugi, uniformisani, ozbiljni i strogi ljudi su mu se obratili, klimnuo mi je glavom u znak pozdrava, nasmejao se i otišao sa njima.

Gledala sam smotru vozila, kerovođe, oklopne transportere, vojne policajce, rakete, ali potpuno dekoncentrisana. Zgodni oficir sa velikim očima i dugačkim prstima mi je uzburkao razum, i štrecnuo me za srce.  Vratila sam se do raketa, tražila ga pogledom, razmišljala o njegovim rukama i pokušala da shvatim da li nosi burmu. Ne, ne nosi. Mislim da ne. Moje misli su se vrtele oko tri pitanja. Prvo, kako da ga ponovo nađem u toj gužvi, drugo, da li ima burmu i treće, izgledao je kao da je moja generacija, vojna lica rano stupaju u brak, možda samo nema naviku da nosi prsten. Vrtela sam se oko plavaca, njihovih raketa, agregata, radara, helikoptera, ali bezuspešno. Nigde ga nije bilo.

Smrznuta, sa pomešanim osećanjima oko toga da li jeste ili nije trebalo da izađem iz toplog stana, ljuta na sebe i na njega što ga nema u mom vidokrugu, otišla sam na autobusko stajalište i poražena čekala prevoz u svoj topli dom.

Ovaj susret me je potpuno izbacio iz koloseka. Dani su prolazili a ja sam hvatala sebe kao tražim njegove oči na licima drugih ljudi. Nije ga bilo ni u marketu, ni na ulici, ni na celoj Zvezdari, ni u celom Beogradu. Beograd me je nervirao, da je manji sigurno bih ga srela, tako sam mislila. Bilo je glupo da kampujem ispred Generalštaba, verovatno ni tad ne bih dočekala da naiđe. Ko zna odakle je i u kojoj jedinici radi. Možda je pilot iz Kraljeva ili Niša i samo tog dana povodom smotre je bio u prestonici. Meseci su prolazili, ja sam i dalje imala svoju  šašavu ideju da on misli na mene, da ću ga sresti. Otišla sam u Crkvu Svetog Marka, i molila Boga da ga sretnem. Ništa, nije ga bilo ni tamo.

Svakodnevno sam odlazila na posao, rešavala dnevne probleme, pila kafu sa drugaricama, čitala sestre Bronte i sanjarila o svom princu.

Moja drugarica Ana je već previše počela da brine za mene, nisam smela da joj spominjem šta se događa sa mnom. Nagovarala me je da izađem sa Markom, njenim kolegom sa posla. Odbijala sam, ali me je na kraju nagovorila. Nisam više mogla da upotrebljavam argument o oficiru koga sam srela pre šest meseci i o kome ne znam ništa. Intimno nikad nisam prestala da se nadam susretu, ali nije bilo smisla da pravim maskotu od sebe. Njen kolega, Marko, nije imao Popovićeve oči. Dlanovi su mu bili mali, prsti kratki. Izgledao je i zvučao kao klasičan nemaštoviti službenik. Pričao je o svojoj urbanosti, stajlingu, a ja sama u sebi nagađala koje ime stoji iza inicijala D. Možda Dragan ili Danijel ili Dejan. Mislila sam o tim lepim rukama, kako izgledaju velikodušno, o tim očima, spremnim na ljubav i na davanje. Nesretnog Marka nisam ni slušala. Posebno su me nervirale njegove sandale. Mogao je da bude Apolon lično, nije me bilo briga. Jedva smo se nekako razišli, uspela sam da ga ubedim da nema potrebe da me prati do zgrade. Krenula sam iz Resavske u Bulevar kralja Aleksandra i nastavila da pešačim prema Vuku. Topla, divna letnja noć, široki osvetljeni Bulevar, ljudi u šetnji i kafićima, i ja sam između njih hodala u visokim neudobnim potpeticama. Razmišljala sam da li da zaustavim taksi ili da izujem cipele i pešačim još malo. Sa desne strane u velikom izlogu Costa Coffeea videla sam dvojicu muškaraca kako razgovaraju. Srce mi je ubrzano lupalo, pokušavala sam da udahnem vazduh. Prepoznala sam Popovića. Mrdao je glavom i gestikulirao rukama dok je sagovorniku nešto objašnjavao. Ukipljeno sam stala ispred izloga, nestrpljivo tražeći telefon sa namerom da pozovem bilo koga, prvi broj iz imenika, samo da kažem halo i da se umirim. Pre nego što sam uspela da biram broj, on se okrenuo, pogledi su nam se sreli, ustao je i krenuo prema meni.

 „Mila“, razvukao je usne u širok osmeh.

„Da, ja sam Mila“, tiho sam izgovorila i upijala plavim zenicama njegovo lice.

„Ja sam kapetan Dragan Popović, sreli smo se na Sretenje“, dodao je.

„Da, vi ste me spasli od pada u blato“, srce mi je lupalo od pomisli na njegov dodir.

„ Sa rođakom sam izašao na kafu, upravo se razilazimo“, rekao je predstavljajući mi čoveka koji je u tom trenutku  izlazio iz kafića.

„ Ja stanujem u blizini, pa pešačim do kuće“, dodala sam.

 „ Dozvoli da te ispratim.“

Naravno da sam pristala. Volela sam sebe najviše na svetu u tom trenutku, srećna što nisam dozvolila Marku da me prati, i što nisam zaustavila taksi. Ni stopala me više nisu bolela. Izdržala bih maraton u tim štiklama. Sva sam drhtala. Pozdravili smo se sa njegovim rođakom i tiho krenuli ka Zvezdari. Pitao me je otkud ja i šta radim sama na ulici, rekla sam mu istinu.

„I šta je problem sa čovekom?“ pitao je radoznalo.

„Nosi sandale. Da li ti nekad nosiš sandale?“

„Ne“, nasmejao se, „i da nosim sad ne bih priznao“. 

„ Onda ti je jasno o čemu govorim“,pogledala sam ga krajičkom oka dok je hodao pored mene.

Došli smo do zgrade u kojoj sam stanovala u ulici Vojvode Brane, zahvalila sam se na pratnji, znala sam da mora da ide, a više od svega sam želela da ostane. Tiho mi je rekao da me je tražio zadnjih šest meseci, i da se nadao da će me naći, da nikako nije mogao da zaboravi trenutak kad su nam se pogledi sreli. Tražio je moj broj telefona, ja sam se topila kao sneg na suncu od njegovih slatkih reči i pogleda. Odeven u civilnu odeću, u farmerkama koje su naglašavale njegovo zgodno telo i kariranoj plavoj košulji bio je savršen. Ulična svetiljka je osvetljavala njegovo lepo lice, tamnu čekinjavu kosu i razvijena remena, a ja sam razmišljala kako želim da spustim glavu na te zategnute grudi i da me čvrsto zagrli. Usne su mi gorele. Želela sam da ga vodim u stan, i zamišljala sam ga u mom velikom krevetu, ali sam znala da je bolje da kontrolišem želju, i  da želim da uživam u udvaranju. Prišao mi je toliko blizu da sam osećala njegov dah na svom nosu. Knedla mi je stajala u grlu, srce lupalo kao da je na takmičenju. Spustio je svoje tople, divne usne na moje, i sva moja čula uzbunio. Najlepši, najslađi poljubac u mom životu. Razdvojio se od mene i drhteći tiho šapnuo: „Do sutra, gospođice....“

Ruma, grad na 45. paraleli - Ugao jedne dođoške

Nisam htela da dođem u Rumu. Nije me niko ni pitao. Ruma se nalazi usput na nekadašnjem autoputu „Bratstvo i jedinstvo“, koji je povezivao Zagreb i Beograd, i zgodna je za svraćanje. Tužne 1995. g. koja ostaje trumatična u kolektivnom sećanju jednog dela srpskog naroda, iz kolone prognanih i nesrećnih moja porodica svratila je u Rumu da ruča, okupa se, naspava i ostala u njoj poslednjih osamnaest godina.

Bila sam klinka kad je rat počeo, gotovo da nisam čula za Rumu. Pamtim Minju Subotu i čuveni „Muzički tobogan“ kada je jedna osnovna škola iz ovog vojvođanskog gradića ušestvovala u takmičenju. Sećam se da sam uzela geografsku kartu i utvrdila da se nalazi negde u Panonskoj niziji, mnogo kilometara daleko od dalmatinskog krša. Mama kaže da smo sestra i ja navijale da škola iz Rume pobedi. Ja se toga ne sećam.

U poređenju sa razbacanim i haotičnim dalmatinskim mestima, Ruma je izgledala savršeno sa ulicama koje se seku pod pravim uglom, kao šahovska tabla. Sve ulice su mi izgledale slično. Prizemne kuće pravilno složene jedna uz drugu izgledale su identično. Doselili smo se u Lenjinovu ulicu. Tih prvih dana do centra sam uvek išla istim putem. Iz Lenjinove bih skrenula desno u Pavlovačku, pa od semafora levo Glavnom ulicom prema gradskom središtu. Baš na toj raskrsnici gde se ulica Vladimira Nazora nastavlja na Pavlovačku nalazi se zgrada crvenkaste fasade sa divnim nadsvodnim skulpturama, velikim vitražima i specifičnim krovom. Skulpture prestavljaju dedu i unuka, motiv izabran prema pesmi Jovana Jovanovića Zmaja „Deda i unuk“. Zgrada je sazidana početkom prošlog veka po projektu arhitekte Viktora Axmanna. U svom jednovekovnom trajanju imala je razne namene. Prvobitna je bila mesto okupljanja i organizovanja kulturno sportskih događaje rumskih Hrvata, potom vojna bolnica, istražni zatvor, a naposletku je dodeljena na korišćenje Jugoslovenskoj narodnoj armiji. Verovatno da je i Josip Broz boravio u ovoj zgradi, čija se jedinica oporavljala u njoj nakon teških gubitaka na Ceru i Kolubari. Iako predstavlja pravi arhitektonski dragulj i iza svojih zidova krije i nosi burnu istoriju ovog područja, stoji zapuštena, oronule fasade, uništene stolarije i svedoči o našim naravima i brizi.

Zaštitni znak centra Rume su „Trube“, odnosno Spomenik revolucije, sagrađen 1975. g. Sedam metalnih velikih truba dominiraju trgom kao simbol ustanka i poziva na juriš. Oko njih se nalazi veliki prazan prostor na kome se odvijaju razna kulturna, koncertna i druga dešavanja. Prvobitno je taj  prostor bio uređen kao amfiteatar, međutim posle preuređenja isti ne postoji. Meni taj crveni amfiteatar nedostaje, imao je više duha nego centar danas. Dok sam bila gimnazijalka, čim dođe toplije vreme drugarice i ja smo sate provodile sedeći, smejući se, družeći, ašikujujući  na zidiću amfiteatra sa momcima iz tehničke škole.

Ovaj mali panonski grad nadaleko je čuven po vašaru. Svakog trećeg u mesecu Ruma postaje centar u koji se sjate trgovci iz svih krajeva Srbije. Ponuda na vašaru je raznovrsna, a cenjkanje zabavno. Ima tu svega i svačega, kineskog veša, posuđa, tepiha, nameštaja, posteljine, alata, stoke, šta god vam padne na pamet. Izreka preteruje i kaže da ima svega od igle do lokomotive, ali bi u ovom slučaju bilo tačno da se kaže od igle do poljoprivrednih mašina. Tradicija održavanja vašara postoji još od sredine osamnaestog veka, kada je Ruma poveljom carice Marije Terezije stekla status slobodne varoši - Trgovišta sa pravom na održavanje vašara i nedeljnih pijaca. Prvi vašar održan je 10. oktobra 1747. g. uz učešće velikog broja trgovaca i zanatlija.

Ruma ne bi bila to što jeste da nije bilo preduzimljivog i upornog barona Marka Pejačevića, koji je odlučio da po uspostavi Vojne granice u Sremu ne mestu sela, Stare Rume, gradi novo naselje sa preciznim planom gradnje i pretvori ga u središte svog vlastelinstva. Tako je 1746. g. počela gradnja Nove Rume i njena urbanizacija.  Jačao je gradski život, svi stanovnici Rume imali su privilegije potvrđene Slobodnicom barona Pejačevića. Pronađene su nove sorte žita i kukuruza, paralelno sa ekonomskim jačanjem stanovništva dolazi do razvoja kulture. Baron je osnovao gimnaziju i smatra se utemeljivačem savremene Rume.

Meni draga građevina, smeštena u centru je zgrada Gradske biblioteke. Žutih reljefnih zidova sa velikim ajnfortom oduvek me je privlačila svojom tišinom i značajem. Nosi ime po Atanasiju Stojkoviću, sinu siromašnog rumskog čizmara i najboljem studentu prestižnog fakulteta u Nemačkoj, poligloti, pesniku, prevodiocu, značajnom naučniku koji je napisao delo „Fisika, prostim jezikom spisana za rod slaveno-serbskij“, prvi udžbenik sa tom tematikom na srpskom jeziku.

Velika raskrsnica u centru račva se jednim krakom prema Beogradu, drugim ka Sremskoj Mitrovici, Železnička ulica vodi na autoput, a Orlovićeva prema Novom Sadu, i Borkovačkom jezeru, najlepšem mestu u gradu. Jezero je veštačko, ali to ne umanjuje njegovu lepotu. U njegovoj neposrednoj blizini nalazi se trim staza za rekreaciju, izletište i šuma koja je najživopisnija i najugodniji za šetnju krajem septembra, kad priroda oboji lišće u crvene i bakarne nijanse, a sunce je još uvek dovoljno jako i prijatno da toplinom svojih zraka miluje šetače. Sa jezerske brane pogled prema horizontu zaustavlja veličanstvena Fruška gora. U blizini jezera nalazi se spa centar i restoran, arhitektonski uklopljen u krajolik. Obala jezera je zapuštena i turistički neiskorištena. Poput Doma vojske, koji je arhitektonski dragulj, i jezero je tihi svedok našeg nemara i neodgovornosti. Da je Ruma grad u Švajcarskoj, ne mogu ni da zamislim kako bi izgledala.

Ruma nije grad na reci, kao sedamnaest kilometara udaljena Sremska Mitrovica na Savi. Nije imala sjaj Sirmijuma,ali na njenoj teritoriji postoje arheološki nalazi praistorijskih naselja, od kojih je najznačajniji arheološki lokalitet Gomoglava kod sela Hrtkovaca. Neko je rekao da je mentalitet ljudi koji žive kraj vode koja teče drugačiji od onih koji žive kraj stajaće. Razlike se ogleda u tome što su ljudi kraj reke otvoreniji i spremniji da primaju i šire uticaje. Rumljani imaju poseban ukus i mentalitet. Ako biste hteli da organizujete koncert, a niste Zvonko Bogdan ili Đorđe Balašević, nećete prodati nijednu kartu. Oni su miroljubivi, radoznali, tolerantni, ali i oprezni i teško da možete bilo šta da im podvalite. Dobrodušni su, požrtvovani i gostoljubivi, a kao nekog ko nije rođen ovde zasmejavaju me komentari o dođošima. Postoji anegdota kad se moja sestra udala za Sremca, komšinica Mirka, mala, stamena Sremica je promrmljala kroz zube : „Eto, udade se za Sremca, zauzela mesto nekoj našoj.“ Sa druge strane meni, koja sam odrasla okružena planinama Dinarom, Svilajom i Prominom  je neobično šta se ovde smatra bregom. Ruma se nalazi na nadmorskoj visini od 111 metara, a naselje Breg nosi to ime zato što se nalazi na blagoj uzbrdici, tolikoj da prilikom vožnje automobilom i bez ručne možete bezbedno da se zaustavite i krenete.

 Ovde se jede najlepše testo sa kupusom, kulen, kobasice, kiflice i štrudle. Ovde se organizuje tradicionalna Fijakerijada, pozorišni festival Art Trema Fest i brojni sportski turniri tokom cele godine. Jedna od najznačajnijih likovnih kolonija u zemlji je „Borkovac“ koju organizuje ovdašnji Zavičajni muzej. Ovde se nalazi kuća Narodnooslobodilačkog pokreta za Srem iz vremena Drugog svetskog rata, koja je spomenik kulture sa jedva vidljivim natpisom, a ni Zavodu za zaštitu spomenika kulture ni vlastima ne smeta što je u njoj adaptiran lokal. Prekoputa nje, sa nešto uočljivijom tablom nalazi se kuća u kojoj je Mileva Marić Einstein provela detinjstvo, nakaradna i uništena, u vlasništu lokalnog moćnika. Ovde prolazi četrdeset peta paralela, neguju se i poštuju različitosti. Ruma ima četiri pravoslavne i jednu katoličku crkvu. Najstarija je pravoslavna Nikolajevska crkva, sagrađena sredinom osamnaestog veka. Osim nje, u blizini Velikog parka nalazi se Vaznesenjska crkva, a u centru su crkva Sošestvija Svetog Duha, karakteristična po veličanstvenom ikonostasu koji je oslikao čuveni slikar Uroš Predić i rimokatolička crkva Svetog križa, impresivna, sa novom žutom fasadom. U naselju Kudoš u toku je izgradnja crkve Sabora srpskih svetitelja.

Šta ime Ruma znači, niko ne zna. Pretpostavlja se da je reč orijentalnog porekla, ali jasno značenje niko ne ume da potvrdi. Kad bih ja određivala značenje bilo bi dom, prijateljstvo, sigurnost, ljubav.

Ako me pitate da li sam dođoška ili Rumljanka, moj odgovor bi bio da sam i jedno i drugo. Srce mi podjednako snažno igra u grudima kada gledam u morsko plavetnilo, slušam buku talasa koji zapljuskuju obalu dok stojim na dalmatinskom kamenu ili dok gledam beskrajna polja suncokreta i zelenilo vojvođanske ravnice. Isti značaj za mene imaju klape i tamburaši. Ukoliko bi trebalo da dam muzičku preporuku uz ovu reportažu, to bi bila obrada tradicionalne pesme „Kićeni Srem“  u džez maniru Stjepka Guta, rođenog Rumljanina i svetski priznatog muzičara, kompozitora i dirigenta.

http://www.youtube.com/watch?v=8z6dw6NhUys

Arosa, kraljica turizma

Nisam baš obišla ceo svet. Ali nije da nisam putovala. Mogu da pokažem pasoš, u njega  je ubeležen sasvim solidan broj izlazaka i ulazaka u zemlju Srbiju. Kroz neka mesta prođete, i zaboravite da ste bili. A neka druga mesta vas osvoje, poželite da se stalno vraćate u njih. Jedno takvo čarobno mesto nalazi se visoko u švajcarskim Alpama, na 1800 metara nadmorske visne, njeno veličanstvo - Arosa.

Arosa je mesto od koga nema dalje.  Švajcarsko selo koje broji oko tri hiljade stalnih stanovnika, i koje se nalazi na kraju puta. Najbliži grad Chur, centar kantona Graubuenden, udaljen je trideset pet kilometara i trista šezdeset pet krivina. Da, tačno toliko. Kao broj dana u godini. Trideset pet kilometara ceste krivuda između planina i vozite se iz krivine u krivinu. Za osetljiv stomak preporučujem lokalni voz. Putovanje će trajati malo duže,  ali će biti prijatnije. I pomalo romantično. Neverovatno je kako se udobni, topli, čisti vagoni poput gusenice uvijaju oko planine.

Zaljubljenici u zimske sportove, skijanje i snoubording, odlično poznaju Arosu. Treba li da  spominjem da je Arosa dala evropskog prvaka u snoubordu i da je njihov hokejaški klub  prvoligaš? U ovom malom selu sve je podređeno zimskim sportovima i turizmu. Tokom zimske sezone broj stanovnika naraste do neverovatnih trideset  hiljada. Vrhunske staze, vrhunski hoteli, vrhunska usluga privlače mnoge pripadnike svetskog džet seta da provedu svoje vreme u ovom čarobnom mestu. Ništa neobično nije ako u decembru i januaru u Arosi sretnete Erosa Ramazzotija ili Heidi Klum.  Kažu da je i čuveni Hermann Hesse ovde voleo da boravi.

Za one koji u  letnjoj sezoni  vole da pešače i planinare, oko Arose nalaze se obeležene i dinamične staze.  Moja zadnja poseta Arosi bila je sredinom juna, i bilo je fascinantno. Najviši vrhovi bili su zatrpani snegom, a ja sam gazila po travi i prvim prolećnim biljkama. Na pojedinim brdašcima kravice su pasle travu, osećala sam se kao u reklami za Milka čokoladu. Osim lepote od koje staje dah, imala sam utisak neverovatnog reda. Kuće su drvene, planinske, stilski slične, ali svaka različito uređenih prozora i okućnice.

Arosa ima dva mala jezera, Obersee i Untersee. Tokom leta su ogledalo oblacima, planinama i borovima, a zimi se na njima stvori dovoljno debeo sloj leda da može da izdrži konjske trke.

Sneg je ovde dobrodošao, od njega se živi. U ranijim godinama prve pahulje bi pohodile Arosu u avgustu. Usled klimatskih promena sada se to dešava u septembru i oktobru.  Simboli na grbu Arose su brdo i sunce. Bez obzira na sneg, Arosa ima velik broj sunčanih dana u toku godine.

Osim fantastične prirode, reda, organizovanosti i čistoće, u Arosi se odlično jede. Oštar planinski vazduh otvara apetit, a pogled na neodoljive švajcarske specijelitet stvara zazubice. Najbolji fondi, sireve, čokolade, sladoled, štrudle sa jabukama i pice sam jela u Grottinu, Simmenu i kod Giannia.

Kulturnu istoriju mesta čuva Schanfigger muzej. U njemu se možete upoznati sa  nacionalnom istorijom i prošlošću Arose, od 13. veka kada se prvi put spominje pa do danas.  Muzej je smešten u najstarijoj kući u Arosi, koja je spolja pravi arhitektonski dijamant, a iznutra bogata riznica priča. U Arosi postoje tri crkve, dve protestantske i jedna katolička. Najstarija je Bergkirchli, protestantska crkva koja datira još iz 1492.g. Kad je Kolumbo otkrivao Ameriku, Arozeri su gradili crkvicu na brdu. Oko nje se nalazi besprekorno uređeno groblje, vrlo jednostavno, sa ponekom skulpturom. Nema mauzoleja i spomenika na kakve smo navikli na srpskim grobovima.

Dok nisam otišla prvi put, nisam zamišljala da takvo mesto postoji! Mislila sam da sam u bajci, da  je  mozak pobrkao stvarnost i čuvenu priču Johanne Spyri. Nedostajali su još samo osobenjak deda i kozar Petar pa da stvarno poverujem da sam Heidi!