Oficir i džentlmen

Volela sam njegove oči. Jednom su nam se pogledi sreli, osećala sam se sitnom i malom, jer je u beskraju njegovog pogleda bilo središte čiste i jasne ljubavi. Nikad to nisam zaboravila.

Već duži vremenski period bila sam sama, i nadala sam se da ću sresti nekog pristojnog, stabilnog i dobronamernog muškarca, spremnog da sebe podeli sa mnom. U dvadeset sedmoj godini samoća mi više nije prijala, želela sam da se ljubim, grlim, šetam čvrsto držeći nečiju ruku u svojoj.

Tog dana jedva sam ustala. Bilo je hladno i vlažno februarsko jutro. Napolju je padala susnežica, bila je nedelja, vreme najlepše za ostajanje u krevetu, uz topao čaj i finu muziku. Ipak sam htela da izađem napolje, među ljude. Videla sam da se na Ušću održava vojna vežba povodom Dana državnosti. Obukla sam toplu crnu jaknu, sive rukavice, kapu i umotala se u veliki šal ispod koga su virili plavi pramenovi moje kose. Zima nije baš moje omiljeno godišnje doba. Lakše sam podnosila letnje sparine nego kad mi na hladnoći prsti zebu. Dovezla sam se autobusom broj šezdeset pet sa Zvezdare do Ušća, i videla poljanu ispunjenu vojskom, oružjem, vojnim vozilima i brojnim posetiocima. Pažnju su mi privukle četiri rakete na postolju i krenula sam ka njima. Pokušala sam da izbegnem bljuzgu i bare hodajući uskom improvizovanom stazom, zanjihala sam se, izgubila ravnotežu, i sasvim sigurno bih završila u blatu da me nečije snažne ruke nisu zadržale. Crvena u licu, zahvalno sam pogledala u svog spasioca. Bio je gotovo nestvaran. Imala sam utisak dok sam zbunjeno stajala ispred njega da me taj čovek mazi pogledom. Iz njega je zračila svetlost, ogledala sam se u njegovim tamnim, velikim, okruglim očima. Osećala sam se kao da sam u svemiru, da lebdim, i da se planete okreću oko mene.

Visok, svetle puti, tamne guste oštre kose, sa neobičnim očima koje dominiraju njegovim licem, grčkim nosom i pravilnim usnama bio je neodoljiv. Krv mi je jurnula u obraze, nisam progovorila. Kad me je uhvatio sa nemerom da spreči moj pad, osetila sam njegovu snagu. Maskirna vojnička uniforma i plava beretka naglašavale su njegovu muževnost. Na levoj strani nosio je oznaku čina, tri rozete poređane jedna ispod druge. Oficir, kapetan. Sa desne strane na vetrovci bila je nalepljena traka sa imenom na kojoj je pisalo D. Popović. Plava beretka je označavala pripadnost vazduhoplovstvu i protivazdušnoj odbrani.

Ne znam koliko smo se gledali, meni je bilo dugo kao večnost. Osmehnuo se i rekao : „Kapetan Popović vama na usluzi! Pazite da ne padnete, teren je klizav.“ Zahvalila sam se, pružila ruku i rekla:  „Ja sam Mila.“ Dok smo se rukovali, primetila sam da ima velike tople dlanove, divne dugačke prste i poželela sam da me zagrli. Na svaku misao moji obrazi su sve više izdajnički crveneli. U tom trenutku neki drugi, uniformisani, ozbiljni i strogi ljudi su mu se obratili, klimnuo mi je glavom u znak pozdrava, nasmejao se i otišao sa njima.

Gledala sam smotru vozila, kerovođe, oklopne transportere, vojne policajce, rakete, ali potpuno dekoncentrisana. Zgodni oficir sa velikim očima i dugačkim prstima mi je uzburkao razum, i štrecnuo me za srce.  Vratila sam se do raketa, tražila ga pogledom, razmišljala o njegovim rukama i pokušala da shvatim da li nosi burmu. Ne, ne nosi. Mislim da ne. Moje misli su se vrtele oko tri pitanja. Prvo, kako da ga ponovo nađem u toj gužvi, drugo, da li ima burmu i treće, izgledao je kao da je moja generacija, vojna lica rano stupaju u brak, možda samo nema naviku da nosi prsten. Vrtela sam se oko plavaca, njihovih raketa, agregata, radara, helikoptera, ali bezuspešno. Nigde ga nije bilo.

Smrznuta, sa pomešanim osećanjima oko toga da li jeste ili nije trebalo da izađem iz toplog stana, ljuta na sebe i na njega što ga nema u mom vidokrugu, otišla sam na autobusko stajalište i poražena čekala prevoz u svoj topli dom.

Ovaj susret me je potpuno izbacio iz koloseka. Dani su prolazili a ja sam hvatala sebe kao tražim njegove oči na licima drugih ljudi. Nije ga bilo ni u marketu, ni na ulici, ni na celoj Zvezdari, ni u celom Beogradu. Beograd me je nervirao, da je manji sigurno bih ga srela, tako sam mislila. Bilo je glupo da kampujem ispred Generalštaba, verovatno ni tad ne bih dočekala da naiđe. Ko zna odakle je i u kojoj jedinici radi. Možda je pilot iz Kraljeva ili Niša i samo tog dana povodom smotre je bio u prestonici. Meseci su prolazili, ja sam i dalje imala svoju  šašavu ideju da on misli na mene, da ću ga sresti. Otišla sam u Crkvu Svetog Marka, i molila Boga da ga sretnem. Ništa, nije ga bilo ni tamo.

Svakodnevno sam odlazila na posao, rešavala dnevne probleme, pila kafu sa drugaricama, čitala sestre Bronte i sanjarila o svom princu.

Moja drugarica Ana je već previše počela da brine za mene, nisam smela da joj spominjem šta se događa sa mnom. Nagovarala me je da izađem sa Markom, njenim kolegom sa posla. Odbijala sam, ali me je na kraju nagovorila. Nisam više mogla da upotrebljavam argument o oficiru koga sam srela pre šest meseci i o kome ne znam ništa. Intimno nikad nisam prestala da se nadam susretu, ali nije bilo smisla da pravim maskotu od sebe. Njen kolega, Marko, nije imao Popovićeve oči. Dlanovi su mu bili mali, prsti kratki. Izgledao je i zvučao kao klasičan nemaštoviti službenik. Pričao je o svojoj urbanosti, stajlingu, a ja sama u sebi nagađala koje ime stoji iza inicijala D. Možda Dragan ili Danijel ili Dejan. Mislila sam o tim lepim rukama, kako izgledaju velikodušno, o tim očima, spremnim na ljubav i na davanje. Nesretnog Marka nisam ni slušala. Posebno su me nervirale njegove sandale. Mogao je da bude Apolon lično, nije me bilo briga. Jedva smo se nekako razišli, uspela sam da ga ubedim da nema potrebe da me prati do zgrade. Krenula sam iz Resavske u Bulevar kralja Aleksandra i nastavila da pešačim prema Vuku. Topla, divna letnja noć, široki osvetljeni Bulevar, ljudi u šetnji i kafićima, i ja sam između njih hodala u visokim neudobnim potpeticama. Razmišljala sam da li da zaustavim taksi ili da izujem cipele i pešačim još malo. Sa desne strane u velikom izlogu Costa Coffeea videla sam dvojicu muškaraca kako razgovaraju. Srce mi je ubrzano lupalo, pokušavala sam da udahnem vazduh. Prepoznala sam Popovića. Mrdao je glavom i gestikulirao rukama dok je sagovorniku nešto objašnjavao. Ukipljeno sam stala ispred izloga, nestrpljivo tražeći telefon sa namerom da pozovem bilo koga, prvi broj iz imenika, samo da kažem halo i da se umirim. Pre nego što sam uspela da biram broj, on se okrenuo, pogledi su nam se sreli, ustao je i krenuo prema meni.

 „Mila“, razvukao je usne u širok osmeh.

„Da, ja sam Mila“, tiho sam izgovorila i upijala plavim zenicama njegovo lice.

„Ja sam kapetan Dragan Popović, sreli smo se na Sretenje“, dodao je.

„Da, vi ste me spasli od pada u blato“, srce mi je lupalo od pomisli na njegov dodir.

„ Sa rođakom sam izašao na kafu, upravo se razilazimo“, rekao je predstavljajući mi čoveka koji je u tom trenutku  izlazio iz kafića.

„ Ja stanujem u blizini, pa pešačim do kuće“, dodala sam.

 „ Dozvoli da te ispratim.“

Naravno da sam pristala. Volela sam sebe najviše na svetu u tom trenutku, srećna što nisam dozvolila Marku da me prati, i što nisam zaustavila taksi. Ni stopala me više nisu bolela. Izdržala bih maraton u tim štiklama. Sva sam drhtala. Pozdravili smo se sa njegovim rođakom i tiho krenuli ka Zvezdari. Pitao me je otkud ja i šta radim sama na ulici, rekla sam mu istinu.

„I šta je problem sa čovekom?“ pitao je radoznalo.

„Nosi sandale. Da li ti nekad nosiš sandale?“

„Ne“, nasmejao se, „i da nosim sad ne bih priznao“. 

„ Onda ti je jasno o čemu govorim“,pogledala sam ga krajičkom oka dok je hodao pored mene.

Došli smo do zgrade u kojoj sam stanovala u ulici Vojvode Brane, zahvalila sam se na pratnji, znala sam da mora da ide, a više od svega sam želela da ostane. Tiho mi je rekao da me je tražio zadnjih šest meseci, i da se nadao da će me naći, da nikako nije mogao da zaboravi trenutak kad su nam se pogledi sreli. Tražio je moj broj telefona, ja sam se topila kao sneg na suncu od njegovih slatkih reči i pogleda. Odeven u civilnu odeću, u farmerkama koje su naglašavale njegovo zgodno telo i kariranoj plavoj košulji bio je savršen. Ulična svetiljka je osvetljavala njegovo lepo lice, tamnu čekinjavu kosu i razvijena remena, a ja sam razmišljala kako želim da spustim glavu na te zategnute grudi i da me čvrsto zagrli. Usne su mi gorele. Želela sam da ga vodim u stan, i zamišljala sam ga u mom velikom krevetu, ali sam znala da je bolje da kontrolišem želju, i  da želim da uživam u udvaranju. Prišao mi je toliko blizu da sam osećala njegov dah na svom nosu. Knedla mi je stajala u grlu, srce lupalo kao da je na takmičenju. Spustio je svoje tople, divne usne na moje, i sva moja čula uzbunio. Najlepši, najslađi poljubac u mom životu. Razdvojio se od mene i drhteći tiho šapnuo: „Do sutra, gospođice....“