Ruma, grad na 45. paraleli - Ugao jedne dođoške

Nisam htela da dođem u Rumu. Nije me niko ni pitao. Ruma se nalazi usput na nekadašnjem autoputu „Bratstvo i jedinstvo“, koji je povezivao Zagreb i Beograd, i zgodna je za svraćanje. Tužne 1995. g. koja ostaje trumatična u kolektivnom sećanju jednog dela srpskog naroda, iz kolone prognanih i nesrećnih moja porodica svratila je u Rumu da ruča, okupa se, naspava i ostala u njoj poslednjih osamnaest godina.

Bila sam klinka kad je rat počeo, gotovo da nisam čula za Rumu. Pamtim Minju Subotu i čuveni „Muzički tobogan“ kada je jedna osnovna škola iz ovog vojvođanskog gradića ušestvovala u takmičenju. Sećam se da sam uzela geografsku kartu i utvrdila da se nalazi negde u Panonskoj niziji, mnogo kilometara daleko od dalmatinskog krša. Mama kaže da smo sestra i ja navijale da škola iz Rume pobedi. Ja se toga ne sećam.

U poređenju sa razbacanim i haotičnim dalmatinskim mestima, Ruma je izgledala savršeno sa ulicama koje se seku pod pravim uglom, kao šahovska tabla. Sve ulice su mi izgledale slično. Prizemne kuće pravilno složene jedna uz drugu izgledale su identično. Doselili smo se u Lenjinovu ulicu. Tih prvih dana do centra sam uvek išla istim putem. Iz Lenjinove bih skrenula desno u Pavlovačku, pa od semafora levo Glavnom ulicom prema gradskom središtu. Baš na toj raskrsnici gde se ulica Vladimira Nazora nastavlja na Pavlovačku nalazi se zgrada crvenkaste fasade sa divnim nadsvodnim skulpturama, velikim vitražima i specifičnim krovom. Skulpture prestavljaju dedu i unuka, motiv izabran prema pesmi Jovana Jovanovića Zmaja „Deda i unuk“. Zgrada je sazidana početkom prošlog veka po projektu arhitekte Viktora Axmanna. U svom jednovekovnom trajanju imala je razne namene. Prvobitna je bila mesto okupljanja i organizovanja kulturno sportskih događaje rumskih Hrvata, potom vojna bolnica, istražni zatvor, a naposletku je dodeljena na korišćenje Jugoslovenskoj narodnoj armiji. Verovatno da je i Josip Broz boravio u ovoj zgradi, čija se jedinica oporavljala u njoj nakon teških gubitaka na Ceru i Kolubari. Iako predstavlja pravi arhitektonski dragulj i iza svojih zidova krije i nosi burnu istoriju ovog područja, stoji zapuštena, oronule fasade, uništene stolarije i svedoči o našim naravima i brizi.

Zaštitni znak centra Rume su „Trube“, odnosno Spomenik revolucije, sagrađen 1975. g. Sedam metalnih velikih truba dominiraju trgom kao simbol ustanka i poziva na juriš. Oko njih se nalazi veliki prazan prostor na kome se odvijaju razna kulturna, koncertna i druga dešavanja. Prvobitno je taj  prostor bio uređen kao amfiteatar, međutim posle preuređenja isti ne postoji. Meni taj crveni amfiteatar nedostaje, imao je više duha nego centar danas. Dok sam bila gimnazijalka, čim dođe toplije vreme drugarice i ja smo sate provodile sedeći, smejući se, družeći, ašikujujući  na zidiću amfiteatra sa momcima iz tehničke škole.

Ovaj mali panonski grad nadaleko je čuven po vašaru. Svakog trećeg u mesecu Ruma postaje centar u koji se sjate trgovci iz svih krajeva Srbije. Ponuda na vašaru je raznovrsna, a cenjkanje zabavno. Ima tu svega i svačega, kineskog veša, posuđa, tepiha, nameštaja, posteljine, alata, stoke, šta god vam padne na pamet. Izreka preteruje i kaže da ima svega od igle do lokomotive, ali bi u ovom slučaju bilo tačno da se kaže od igle do poljoprivrednih mašina. Tradicija održavanja vašara postoji još od sredine osamnaestog veka, kada je Ruma poveljom carice Marije Terezije stekla status slobodne varoši - Trgovišta sa pravom na održavanje vašara i nedeljnih pijaca. Prvi vašar održan je 10. oktobra 1747. g. uz učešće velikog broja trgovaca i zanatlija.

Ruma ne bi bila to što jeste da nije bilo preduzimljivog i upornog barona Marka Pejačevića, koji je odlučio da po uspostavi Vojne granice u Sremu ne mestu sela, Stare Rume, gradi novo naselje sa preciznim planom gradnje i pretvori ga u središte svog vlastelinstva. Tako je 1746. g. počela gradnja Nove Rume i njena urbanizacija.  Jačao je gradski život, svi stanovnici Rume imali su privilegije potvrđene Slobodnicom barona Pejačevića. Pronađene su nove sorte žita i kukuruza, paralelno sa ekonomskim jačanjem stanovništva dolazi do razvoja kulture. Baron je osnovao gimnaziju i smatra se utemeljivačem savremene Rume.

Meni draga građevina, smeštena u centru je zgrada Gradske biblioteke. Žutih reljefnih zidova sa velikim ajnfortom oduvek me je privlačila svojom tišinom i značajem. Nosi ime po Atanasiju Stojkoviću, sinu siromašnog rumskog čizmara i najboljem studentu prestižnog fakulteta u Nemačkoj, poligloti, pesniku, prevodiocu, značajnom naučniku koji je napisao delo „Fisika, prostim jezikom spisana za rod slaveno-serbskij“, prvi udžbenik sa tom tematikom na srpskom jeziku.

Velika raskrsnica u centru račva se jednim krakom prema Beogradu, drugim ka Sremskoj Mitrovici, Železnička ulica vodi na autoput, a Orlovićeva prema Novom Sadu, i Borkovačkom jezeru, najlepšem mestu u gradu. Jezero je veštačko, ali to ne umanjuje njegovu lepotu. U njegovoj neposrednoj blizini nalazi se trim staza za rekreaciju, izletište i šuma koja je najživopisnija i najugodniji za šetnju krajem septembra, kad priroda oboji lišće u crvene i bakarne nijanse, a sunce je još uvek dovoljno jako i prijatno da toplinom svojih zraka miluje šetače. Sa jezerske brane pogled prema horizontu zaustavlja veličanstvena Fruška gora. U blizini jezera nalazi se spa centar i restoran, arhitektonski uklopljen u krajolik. Obala jezera je zapuštena i turistički neiskorištena. Poput Doma vojske, koji je arhitektonski dragulj, i jezero je tihi svedok našeg nemara i neodgovornosti. Da je Ruma grad u Švajcarskoj, ne mogu ni da zamislim kako bi izgledala.

Ruma nije grad na reci, kao sedamnaest kilometara udaljena Sremska Mitrovica na Savi. Nije imala sjaj Sirmijuma,ali na njenoj teritoriji postoje arheološki nalazi praistorijskih naselja, od kojih je najznačajniji arheološki lokalitet Gomoglava kod sela Hrtkovaca. Neko je rekao da je mentalitet ljudi koji žive kraj vode koja teče drugačiji od onih koji žive kraj stajaće. Razlike se ogleda u tome što su ljudi kraj reke otvoreniji i spremniji da primaju i šire uticaje. Rumljani imaju poseban ukus i mentalitet. Ako biste hteli da organizujete koncert, a niste Zvonko Bogdan ili Đorđe Balašević, nećete prodati nijednu kartu. Oni su miroljubivi, radoznali, tolerantni, ali i oprezni i teško da možete bilo šta da im podvalite. Dobrodušni su, požrtvovani i gostoljubivi, a kao nekog ko nije rođen ovde zasmejavaju me komentari o dođošima. Postoji anegdota kad se moja sestra udala za Sremca, komšinica Mirka, mala, stamena Sremica je promrmljala kroz zube : „Eto, udade se za Sremca, zauzela mesto nekoj našoj.“ Sa druge strane meni, koja sam odrasla okružena planinama Dinarom, Svilajom i Prominom  je neobično šta se ovde smatra bregom. Ruma se nalazi na nadmorskoj visini od 111 metara, a naselje Breg nosi to ime zato što se nalazi na blagoj uzbrdici, tolikoj da prilikom vožnje automobilom i bez ručne možete bezbedno da se zaustavite i krenete.

 Ovde se jede najlepše testo sa kupusom, kulen, kobasice, kiflice i štrudle. Ovde se organizuje tradicionalna Fijakerijada, pozorišni festival Art Trema Fest i brojni sportski turniri tokom cele godine. Jedna od najznačajnijih likovnih kolonija u zemlji je „Borkovac“ koju organizuje ovdašnji Zavičajni muzej. Ovde se nalazi kuća Narodnooslobodilačkog pokreta za Srem iz vremena Drugog svetskog rata, koja je spomenik kulture sa jedva vidljivim natpisom, a ni Zavodu za zaštitu spomenika kulture ni vlastima ne smeta što je u njoj adaptiran lokal. Prekoputa nje, sa nešto uočljivijom tablom nalazi se kuća u kojoj je Mileva Marić Einstein provela detinjstvo, nakaradna i uništena, u vlasništu lokalnog moćnika. Ovde prolazi četrdeset peta paralela, neguju se i poštuju različitosti. Ruma ima četiri pravoslavne i jednu katoličku crkvu. Najstarija je pravoslavna Nikolajevska crkva, sagrađena sredinom osamnaestog veka. Osim nje, u blizini Velikog parka nalazi se Vaznesenjska crkva, a u centru su crkva Sošestvija Svetog Duha, karakteristična po veličanstvenom ikonostasu koji je oslikao čuveni slikar Uroš Predić i rimokatolička crkva Svetog križa, impresivna, sa novom žutom fasadom. U naselju Kudoš u toku je izgradnja crkve Sabora srpskih svetitelja.

Šta ime Ruma znači, niko ne zna. Pretpostavlja se da je reč orijentalnog porekla, ali jasno značenje niko ne ume da potvrdi. Kad bih ja određivala značenje bilo bi dom, prijateljstvo, sigurnost, ljubav.

Ako me pitate da li sam dođoška ili Rumljanka, moj odgovor bi bio da sam i jedno i drugo. Srce mi podjednako snažno igra u grudima kada gledam u morsko plavetnilo, slušam buku talasa koji zapljuskuju obalu dok stojim na dalmatinskom kamenu ili dok gledam beskrajna polja suncokreta i zelenilo vojvođanske ravnice. Isti značaj za mene imaju klape i tamburaši. Ukoliko bi trebalo da dam muzičku preporuku uz ovu reportažu, to bi bila obrada tradicionalne pesme „Kićeni Srem“  u džez maniru Stjepka Guta, rođenog Rumljanina i svetski priznatog muzičara, kompozitora i dirigenta.

http://www.youtube.com/watch?v=8z6dw6NhUys